Da li ste se ikada zapitale kako to da tolike pametne, sposobne žene sede u svojim domovima, paralizovane i preplavljene, kriveći same sebe jer ne mogu da „samo“ srede kuću?

Sudeći po Dr. Samuel Parkeru ispostavlja se da se kod ogromne većine to svodi na pet duboko ukorenjenih emocionalnih obrazaca koji nered ne samo uvećavaju, već ga pretvaraju u emotivni lavirint.

Nastavite da čitate. Ovo će vam mnogo toga rasvetliti.

1. Naučile ste da je urednost = perfekcija

Možda je svaki vaš pokušaj da kao dete sredite sobu završavao komentarima tipa:
„Preskočila si ćošak.“
„Košulje se ne kače tako!“
„Pusti, bolje da ja to uradim.“

Zbog toga vaš mozak nije naučio da je i sam trud uspeh. Naučio je da svaki pokušaj vodi u kritiku. Danas, ako ne možete da sredite ceo stan kao u IKEA katalogu, radije nećete ni početi. Čim pomislite na „početak“, vaš mozak već vidi kraj kao katastrofu.

Zar nije bolje da težim savršenstvu nego da budem nemarna? Na papiru, da. U praksi provedete tri sata preklapajući košulje po boji, ali i dalje osećate da ste podbacile. A sudopera? Ona čeka, sve glasnija.

To nije disciplina. To je perfekcionizam, prerušeni neprijatelj, samosabotaža sa maskom visokih standarda.

Ali nije li lepo imati kriterijume? Naravno. Ali ako vaši standardi ne dozvoljavaju da krenete oni vam nisu merilo uspeha, već okovi. Nije stvar u kućnim poslovima. Radi se o tome da vrednujete sebe samo kroz učinak. I dokle god vam samopouzdanje zavisi od precrtanih zadataka, svaki nered će izgledati kao nepremostiva prepreka.

2. Nikada niste naučile da „dom“ znači mir

Ako ste odrastale u kući gde je mir bio sumnjiv gde se ćutanje pretvaralo u tenziju, a tihi trenuci najavljivali buru vaše telo ne veruje tišini. I sada, kad je sve tiho, kad nema vike ni drame... ne možete da se opustite. Telo vam je u pripravnosti, kao da čeka sledeći udar.

"Zar nisam već odrasla? Zar ne bi trebalo da se osećam sigurno?"
Sigurnost ne dolazi s godinama dolazi sa osećajem bezbednosti. Možda imate savršen stan, ali ako vaš nervni sistem još uvek reaguje kao dete koje se boji zvuka ključa u bravi, taj mir neće biti istinski.

Ali ništa loše se ne dešava, zašto mi telo i dalje beži u napetost? Jer telo pamti obrasce, ne logiku. Ako ste odrasle u haosu, mir deluje nepoznato. A nepoznato deluje opasno.

3. Iscrpljene ste jer ste zadužene za sve osim za sebe

Ako ste stalno umorne, ali vas grize savest kada odmorite niste lenje. Vi ste previše toga preuzele na sebe.

Vodite računa o svima: partneru, deci, kolegama, prijateljima koji vam se stalno javljaju samo da se izjadaju. Pamti se sve, i zalihe deterdženta, i zubarska kontrola, i poklon za sestrinu kumu. I niko ni ne primeti jer vi to obavljate nečujno.

Vi ste „nepokolebljive“. „Stubovi“. A telo vam vrišti: „Dosta je.“

Zar to nije samo deo odraslog života?
Odgovornost znači poznavanje svojih granica. Svakodnevno gazeći preko svojih nije snaga to je odustajanje od sebe.

Ne želite da razočarate druge, a svaki dan razočaravate sebe time što se gurate dalje, iako vam organizam šalje SOS signal. Kad si hronično iscrpljena, ni brisanje stola ne deluje lako. Jer telo ne može više.

4. Vaše telo ne veruje tišini i beži od mira

Da li vam je teško da samo sedite? Da li vam mozak naredi da se nešto mora srediti čim se na trenutak zaustavite? Da zgrabite telefon, uključite seriju ili prekopate fioku sa starim punjačima jer ne možete da izdržite tišinu?

To nije produktivnost. To je beg od unutrašnje nelagode.

Zar nije korisno biti u pokretu?
Jeste ako birate kretanje. Nije ako je to jedini način da telo ne uđe u paniku.

Mnoge od nas su odrastale tamo gde je tišina značila da neko kuva bes, da preti nešto što se ne govori naglas. Zato sad, kad je mir, vi ne možete da dišete.

Ali svi smo danas napeti to je normalno, zar ne?
Delimično. Ali ako vam tišina izaziva fizičku nelagodu, ako vas samoća peče kao rana to nije stres. To je preživljavanje.

5. Navikle ste na haos jer je haos jedino mesto gde se osećate živo

Ako vaš život funkcioniše samo kad gori, kada su rokovi, drame, kvarovi i hitni slučajevi to znači da je vaš mozak povezao haos sa osećajem postojanja.

Kad nema buke, nema vatre, nema urgencije, vi ne znate šta da radite sa sobom. Smirenost deluje... prazno.

Ali zar nije važno biti produktivan i u pokretu?
Produktivnost je super. Ali ne kad je jedini način da osetite da vredite.

Kad ste zavisni od adrenalina, čak i ideja da samo očistite kuhinjski sto deluje besmisleno. Nema haosa, nema nagrade. Samo... tišina. I to vas plaši.

Jednom kada osvestite svog unutrašnjeg sabotera, već ste na pola puta do urednog (nesavršenog) prostora. Srećno!

Foto David Todd Mccarty-unsplash

Izvor healthboost.news